Zašto djeca prestanu čitati?

polona_ramsak

Polona Ramšak

Svi znamo da čitanje ima dobar utjecaj na cjelovit razvoj djeteta, jer doprinosi njegovom jezičnom i intelektualnom razvoju, razvija maštu i bogati emocionalni život, a i proširuje rječnik i obzorja na različitim područjima znanja.

Obiteljska pismenost ima ogroman utjecaj na to hoće li dijete, odnosno tinejdžer, postati čitatelj. Radi se o konceptu, koji uključuje prirodan nastanak obrazovne aktivnosti unutar kuće i obitelji.

Jednostavno rečeno, obiteljska pismenost obuhvaća širok spektar aktivnosti unutar obitelji povezanih s pismenošću u širem smislu riječi, naime obitelj znatno utječe na razvoj čitanja i dječje pismenosti (djetetovo iskustvo pisanja i čitanja unutar obitelji) u njegovoj prirodnoj okolini.

U kući bogatoj raznovrsnim materijalima, gdje je knjiga, kao i široka paleta tiskanih materijala (tisak, magnetna slova, obrazovne igre i tako dalje), djetetu dostupna na svakom koraku, postanu ispis i pismenost bitan dio djetetovog odrastanja.

Posebnu dodanu vrijednost imaju i emocionalna i motivacijska klima, što se odražava u stavovima članova obitelji, pogotovo u odnosu tih roditelja prema pismenosti, kao i njihovoj nadi u odnosu na postizanje uspjeha svoje djece.

Jednako tako, obiteljskoj pismenosti daju veliki pečat kulturne karakteristike obitelji. Različita kulturna okruženja stavljaju u centar pažnje različite aktivnosti povezane s pismenošću, što znači da se čitanje kao način provođenja slobodnog vremena izražava na različite načine u različitim sredinama. U nekim obiteljima čitanje je vrlo bitno zbog stjecanja novog znanja, dok u drugima predstavlja samo gubljenje vremena ili izbjegavanje obaveza.

Dijete se obično rodi u obitelj punu ljubavi. Znači, roditelji koji žele pružiti svojemu djetetu najbolji mogući život, počnu sa zanosom za njega kupovati razne igračke, a i prve knjige. Zadivljeni tim sićušnim stvorenjem koje su stvorili, roditelji dan za danom gledaju kako njihovo dijete kao spužva upija informacije iz svoje okoline.

Kada dijete prvi put rukama dohvati tvrdu kartonsku knjigu, oni su oduševljeni, fotografiraju ga i šalju fotografije svim osobama koje poznaju. S djetetom u naručju namjeste se na kauč ili krevet, gdje imitiraju glasove životinja i vozila, omogućujući djetetu da s nespretnim prstima upućuje na knjižne stranice. Dijete je uzbuđeno.

Kad ima dijete tri godine, ushićeni roditelji mu kupe magnetna slova koja slažu u kombinacije prvih riječi na prednjoj strani hladnjaka. Roditelji su oduševljeni kad dijete počne prepoznavati oblike slova i slagati kratke riječi. Ako je dijete posebno vrijedno, za nagradu kupe mu knjigu. Sada je i tog stiskanja na kauču nekoliko manje, kao i čitanja knjige, jer roditelji shvate da su knjige prilično skupe, a knjižnicu nemaju vremena posjećivati. Ni oni sami više ne čitaju jer su previše zauzeti sa svojom djecom i obitelji.

Greška broj jedan. Istraživanja pokazuju da djeca u prosjeku postignu razinu pismenosti svojih roditelja, a vrlo su im slični i kod stjecanja vještine čitanja. Ako dijete nikada svoje roditelje ne vidi čitati, to ne znači da ne možemo od njega očekivati da ipak bude strastveni čitač. Ali roditelji su preokupirani aplikacijama umjesto da cijene tiskanu riječ. Isto tako ih više zanima gledanje Netflixa nego čitanje.

Kada dijete ima pet godina, roditelji mu pred spavanje obično čitaju bajke. Ali samo jedna bajka djetetu nije dovoljna, a roditelji su nakon radnog dana iscrpljeni. Tako se večernje maženje i čitanje pretvaraju u borbu, tko će koga pobijediti.

“Samo još jednu, mooolim!”
“Dosta je bilo za danas. Brzo na spavanje.”
“Mooolim, samo još jednu, jednu kratku, a poslije ću zaspati.”
“Već sam ti jučer pročitala tri, a za danas je dosta.”

I tako dalje, dok se roditelji ne počinju bojati noći jer znaju da jedna bajka djetetu neće biti dovoljna. Tako mu ispričaju priču o tome kako će biti sjajno u školi, gdje će moći naučiti samostalno čitati bajke.

Greška broj dva. U suštini djetetu govorimo kako će učenjem čitanja izgubiti lijepe trenutke uz roditelje, koje svaku noć nestrpljivo čeka. Večernje čitanje ne sastoji se samo od sadržaja priče, nego je to povezivanje, toplina, jedno sigurno utočište. Sa zajedničkim čitanjem roditelji upotrijebe socijalnu interakciju s djetetom kao određen psihološki alat koji pomaže u upravljanju njegovog ponašanja. Uz slušanje priča, uživljavanje i razumijevanje književnih likova, djeca razvijaju empatiju i upoznavaju različite perspektive određenih situacija.

Dijete ide u školu. Većinu slova već je upoznao, malo zna i pisati. U školi se voli družiti s prijateljima, a pogotovo mu se sviđaju satovi kada s vršnjacima sjedne na pod i sluša učiteljicu, koja im čita knjige. Takvi trenuci dijete smire i uliju u njega osjećaj sigurnosti, koji mu je već poznat iz obiteljskog okruženja.

Knjižničarka u školi draga je žena koja mu svaki tjedan pomaže odabrati hrpu knjiga, za koje se nada da će mu ih roditelji vikendom i pročitati. Kod kuće ga roditelji potiču da piše i čita, hvale ga kako mu dobro ide, ali i dalje ponavljaju da dolazi vrijeme kada će i sam morati početi čitati. Za njih to znači da je njihovo dijete već veliko i samostalno, stoga su ponosni na njega, ali dijete želi taj put odgoditi. Ono još uvijek voli da mama ili tata noću legnu uz njega na krevet, mu čitaju i maze ga. Želi također govoriti o pričama, koje mu roditelji čitaju, i ispraviti ih, kada utvrdi da su htjeli već sto puta pročitanu priču malo skratiti. Jedne večeri to se i dogodi. Mama kaže: „Danas ti neću ja čitati naglas. Sada si veliki, i možeš pokušati sam.”

Greška broj tri. Dijete još uvijek treba pomoć roditelja kod tehnike čitanja, u smišljanju novih, težih riječi, rečenica i misli. On treba roditelje, koji će mu objasniti različita značenja iste riječi, da se s njim smiju ili plaču, i da zajedno prepoznaju važnost čitanja.

Dijete polako počinje samo prolaziti kroz slikovnice. Povremeno čak uspije uvjeriti roditelje da mu nešto malo pročitaju, ali to je sve rjeđe i rjeđe. Ne nalazi više vremena za čitanje, jer obiteljska dinamika upućuje na to da se u večernjim satima sada rade druge stvari. Večernji sati, koji su bili toliko godina predviđeni za čitanje, sada odjednom postanu vrijeme za gledanje televizije, čišćenje kuće, kuhanje, „surfanje“ internetom, kompjutorske igre. Roditelji ga nauče da se čita samo ljeti na plaži i da se tada nadoknadi čitanje za cijelu godinu. Naravno dijete na plaži voli raditi druge stvari. Roditelji su uvjereni da će njihovo dijete biti sljedeća zvijezda nogometa, zato će ga voziti na treninge po petnaest sati tjedno. Ali to nije dovoljno, ide i na sate gitare, kampiranje i vjeronauk, tako da nema više vremena da bi od dosade legnuo u krevet i čitao. Ako je jako dobar, roditelji mu kupe sladoled ili obećaju da će moći biti na kompjuteru koji sat dulje. Knjige više ne kupuju jer ih ima dovoljno u knjižnici. Roditelji vjeruju da pročitana knjiga više nema nikakve vrijednosti, zato samo leži na polici. Kupuju još samo enciklopedije na rate.

Greška broj četiri. Vrlo je važno da ima dijete vlastite knjige i časopise. Također je važno da ima vlastite police za knjige ili komodu te da pazi na svoje knjige. Naime, vlastite knjige su jako važne, jer roditelji time pokažu svome djetetu da su dovoljno bitne da na njih potroše novac. A ako roditelji daju djetetu osjećaj da su knjige preskupe, onda ga time uče da su manje važne nego sve drugo na čemu troše novac. Znači, manje su važne od odjeće, odmora, računalnih igara, rolera ili kina. Dijete okruženo knjigama će uzeti i pročitati vlastitu knjigu, prije nego će otići u knjižnicu..

Dijete u školi upoznaje različite profesore, koji svaki na svoj način predaju o važnosti čitanja. Međutim, ono rijetko vidi kojeg profesora da u svoje slobodno vrijeme, odnosno u vrijeme odmora, uzme knjigu u ruke. Puno više je pričanja o čitanju nego samog čitanja. Pošto je cijeli razred uključen u projekt čitanja (op. autorice: u Sloveniji se taj projekt zove Bralna značka), uključi se i on. Saznaje da ako pročita tri ili četiri knjige, krajem školske godine će dobiti nagradu za čitanje i mama će biti sretna. Odluči čitati za taj projekt i sljedeće godine. Otkrije da može učiteljici obnoviti i već prije pročitanu knjigu. Zatim mu stariji prijatelj kaže da može naći sadržaj te knjige na internetu. Tako počinje igra mačke i miševa – hoće li učiteljica znati da nisam pročitao knjigu; da li ću je moći prevariti? Dalje, za domaće štivo treba pročitati četiri knjige, koje mu izabere učiteljica. Knjige mu se ne sviđaju jer pričaju o davnim vremenima, siromaštvu i ratu, o djeci, koja je hodala bosa u školu i popodne čuvala krave, ali zna da mora uložiti trud za lijepu ocjenu.

Greška broj pet. Škola pristupa k čitanju tako, da tu vještinu povezuje s nagradom. Ako pročitaš knjigu, dobiješ dobru ocjenu. Tako se čitanje iz užitka pretvara u transfer. Kada se čitanju doda taj pritisak ocjene, dijete ima osjećaj da radi. Naime, u prošlosti je čitao za nagradu, a sada čitanje jednači s radom, iako bi želio uživati u njemu.

Dijete je u šestom razredu. Sada čita samo za školu. Knjige mu propišu odrasle osobe i većina mu se ne dopada. Sve više i više čitanje postaje dosadna aktivnost. Ne može razumjeti, kako može neka vršnjakinja stalno imati svoj nos u knjigama. Što vidi u tim knjigama? Kada ga učiteljica pita zašto ne čita više, kaže da zbog toga što su knjige glupe. Učiteljica ga uvjerava da to nije istina. Onda vidi da puno djece u školi čita Harryja Pottera. Pošto mu se filmovi sviđaju, on se potrudi i sam pročita prvi dio knjige. Iznenađen sam nad sobom, on je oduševljen. Volio bi još. Volio bi o pročitanom razgovarati. U razredu su vršnjaci već dvije knjige prije njega, a roditelji nisu ni pročitali te knjige. Otac mu kaže neka ide u knjižnicu. Kada dođe i zamoli za neku sličnu knjigu kao što je Harry Potter, bibliotekarka ga pošalje na odjel za djecu i mlade gdje će sigurno pronaći nešto za sebe. Dijete šeće među policama ali ne zna što bi izabrao, jer nije naučio tražiti među knjigama i ode kući. Bijesan je. Sve su knjige glupe.

Greška broj šest. Od trenutka rođenja djeteta knjige su izbor odraslih, bilo da je to knjiga koju su mu kupili, podarili ili donijeli iz knjižnice. Dijete mora naučiti da je odabir knjiga postupak, koji može donijeti jednako zadovoljstvo kao samo čitanje. Treba naučiti da prvenstveno pogleda naslovnice i utvrdi dali ga one privlače. Onda mora da lista knjigu, gleda slike, pročita prvu i zadnju rečenicu, možda još koju između, jer samo tako može osjetiti knjigu. Također je djetetu treba reći da mu se sve knjige neće svidjeti. To ne znači da su loše, nego da mu u tom razdoblju ne odgovaraju. To je sasvim jednako tome, kako mi pogledamo na stotine loših filmova, a navečer opet sjednemo pred ekran u očekivanju još jednog. Znači zbog jedne »loše« knjige mi nećemo odustati od čitanja.

Što možemo napraviti učitelji da našim učenicima približimo čitanje? Najvažniji je primjer. Kad učenik dođe do učiteljice, mora vidjeti knjige u njezinom ormariću. Vidjeti mora, kako nastavnica na vožnji izletničkim autobusom izvlači iz torbe knjigu i zadire u nju. Učenik treba čuti kako nastavnice međusobno pričaju o pročitanim knjigama. Doživjeti mora, kako učitelj dođe u razred i oduševljeno pročita kratki izvadak iz knjige, koju trenutno čita.

Također ne bih smjeli kritizirati djetetov odabir knjiga. Mnogi nastavnici materinskog jezika učenicima objašnjavaju kako dijelimo literaturu na visoku i trivijalnu, na prikladnu i neprikladnu. Posebice stripove doživljavaju kao lošu književnost i gledaju na nju s prijezirom, iako su istraživanja pokazala da mnogi adolescenti baš s čitanjem stripova prebrode to razdoblje pubertete, jer bi inače bilo sasvim moguće da bi prestali čitati zauvijek.

Mnogi nastavnici pokušavaju svoje učenike potaknuti s različitim razrednim natjecanjima u čitanju ili stavljanjem plakata na zidove, na kojima pokraj imena nekih učenika »svjetlucaju« zvjezdice, a pokraj drugih nema ništa. Nemojmo zaboraviti da u tim primjerima nije naglasak na čitanju nego opet za postizanje određenih uspjeha, a to nije naša namjera. Organizirajte radije večer čitanja, gdje je jedina nagrada za vrijedne čitatelje govoriti o pročitanom i otkrivanje novih dimenzija.

Izvori i literatura

  1. Grginič, M. (2006). Družinska pismenost. Domžale: Izolit.
  2. Grosman, M. idr. (2003). Beremo skupaj: priročnik za spodbujanje branja. Ljubljana: Mladinska knjiga.
  3. Kesič Dimic, K. (2010). Priročnik o branju. Ljubljana: Alba.
  4. Knaflič, L. (2009). Branje za znanje in branje za zabavo: priročnik za spodbujanje družinske pismenosti. Ljubljana: Andragoški center Slovenije
  5. Knaflič, L. (2002). Kako družinska pismenost vpliva na pismenost otrok. Psihološka obzorja 11 (2), Društvo psihologov Slovenije.
  6. Skubic, D. (2013). Otrokovo poznavanje koncepta tiska (knjige) kot pomemben del zgodnje pismenosti. Jezik in slovstvo, letnik 58, št. 3.

Pri prvih korakih v branju je pomoč staršev nujna

marjeta_dornig

Marjeta Dorning

V prvem razredu se prične opismenjevanje in z njim branje. Ker je učenje branja proces, ki traja pri večini učencev celo prvo triletje ali več, v tem procesu zavzemajo pomembno vlogo tudi starši. Starši namreč otroka spodbujajo k branju, mu pomagajo, da bo branje za otroka prijetno opravilo, ne pa neka nezanimiva in mučna stvar, ki jo mora opravljati vsak dan in to ure dolgo.

Branje veliko učencem dela precej preglavic, prav tako pa tudi staršem, saj ne vedo kako bi otroku pomagali.

Ko učiteljica staršem na roditeljskem sestanku ali govorilnih urah pove, da morajo doma branje vaditi, se prične doma boj. Povečini se ta boj prične ali konča z jokom otroka, z nezadovoljstvom in jezo starša in ta konflikt vezan na branje se tako nadaljuje iz dneva v dan in branje postane velika muka za otroka in za starša. Kako naj bi na ta način otrok vzljubil branje? Nasprotno, branje zasovraži in to neprijetno prvo doživljanje v zvezi z branjem se vleče z njim dostikrat celo življenje. Zato je zelo pomembno, da staršem poleg tega, da jim naložimo pomoč pri branju, tudi svetujemo kako naj to storijo.

To lahko naredimo na govorilnih urah, še bolje pa je, da je del prvega ali drugega roditeljskega sestanka namenjen tej temi, pomoči pri branju. V kratkem predavanju, ki je del roditeljskega sestanka, staršem svetujemo, kako naj se lotijo pomoči otroku.

Roditeljski sestanek začnemo s kratko predstavitvijo šolskega koledarja, predmetnika, učne snovi v prvem razredu in pri tem poudarimo pomemben cilj, ki ga imamo pred sabo – otroke naučiti brati in pisati. Pri tem imajo veliko vlogo tudi starši, saj bodo v tem procesu otrokom in učitelju v pomoč. Kako pomagati pri branju, ki je osnova za učenje?

Za učenje branja je pomemben užitek, ki ga bralci dobijo z branjem in motivacija, ki jih spodbudi, da se naučijo brati in del svojega prostega časa namenijo branju. Veliko vlogo pri razvoju pozitivnega odnosa do branja, ko otrok spozna, da je branje prijetno in koristno, odigra otrokova družina. Že v predšolski dobi na otroka vpliva vzor staršev, ki radi berejo. Branje otrokom pa je ena učinkovitejših metod ustvarjanja dobrega bralca, ki bo bral celo življenje.

Kaj torej starši lahko naredijo za branje otroka še preden otrok prične brati? To, da jim berejo.

In branje otroku naj se nadaljuje tudi še potem, ko se otrok že sam uči brati in tudi ko se je že naučil brati. Še posebno je to branje staršev pomembno za slabšega bralca.

Zakaj je branje sploh pomembno

Branje je osnova nadaljnjemu učenju. Ker ima branje še posebej v prvem triletju velik pomen, v veliki meri tudi vpliva na samopodobo in samozavest otroka.

Kako otroke motiviramo ali navdušimo za branje

Otroci se za branje odločajo zaradi različnih motivov (različne motivacije):

  • ker se radi zatopijo v knjigo,
  • ker so radovedni in bi radi izvedeli še več,
  • branje jim predstavlja izziv, radi imajo zapletene stvari,
  • da se o vsebini pogovarjajo s prijatelji in izmenjujejo mnenja,
  • da ustrežejo učiteljici,
  • da se prilagodijo razredu,
  • želijo doseči nagrado ali priznanje – pohvalo, boljšo oceno.

Vsak posameznik potrebuje svojo motivacijo. Starši morajo ugotoviti, kaj njihovega otroka navduši za branje.

Notranje motiviran otrok: Če ima otrok notranjo željo po branju, bo sam izbral knjige in jih bral v prostem času v šoli ali doma. Tak otrok pogosto izgubi občutek za čas, ker je tako zatopljen v knjige. Takšno vedenje vznikne iz posameznikovega interesa in ne potrebuje nobene nagrade. Že sam užitek, ki ga doživlja pri branju, je nagrada sama po sebi. Tak otrok ne bo imel težav pri branju v šoli.

Zunanje motiviran otrok: Otrok bere zaradi neke zunanje vzpodbude ali zato, ker pričakuje nagrado. Otrok, ki bere zato, da bo dobil zvezdice, točke ali bralno značko, je motiviran z vzpodbudo, ki mu jo da učiteljica. Priznanja, pohvale, želja ustreči odraslim in dobivanje dobrih ocen so primeri zunanjih spodbud za branje. Ti cilji so močni, toda kratkoročni. Po doseženem cilju otroci prenehajo z branjem. Potrebno je postaviti nov cilj, če hočemo, da se branje nadaljuje.

Nujno je, da otrok dobi notranjo željo po branju, torej je za branje notranje motiviran. In to je naš cilj, vzgojiti za branje notranje motiviranega otroka. Da otrok sam seže po knjigi in bere.

Pomoč pri usvojitvi tehnike branja

Prvi korak je usvojitev tehnike branja. Ta korak je izredno pomemben, saj šele z usvojitvijo tehnike branja lahko učenec doživlja užitek v branju. Ta del je najtežji, najbolj potreben motivacije in najbolj občutljiv. Kako se bomo tega lotili v veliki meri odloča o tem ali bo otrok rad bral ali bo bral z odporom.

Pri tem je zelo pomemben izbor gradiva za branje. Ta izbor mora biti v skladu z otrokovimi interesi in željami, ki jih morajo starši pri svojem otroku ugotoviti in ki so od otroka do otroka različni. Nekdo je zelo radoveden in ga zanimajo živali. Pri takšnem otroku bomo izbrali knjigo o živalih in mu jo ponudili. Na začetku bomo poskrbeli, da ne bo preobširna. Velike količine besedila se otroci ustrašijo, imajo občutek, da ne bodo zmogli. Za otroka, ki ga zanima nogomet, bomo izbrali enciklopedijo, v kateri piše kaj o nogometu, različnih žogah, časopis v katerem je poročilo s kakšne nogometne tekme. Prav tako bomo pazili na obseg besedila.

Na začetnih stopnjah branja otroku veliko pomenijo ilustracije, ki ga pritegnejo. Zelo zanimive zanj so knjige, kjer je veliko ilustracij in malo napisanega, mogoče posamezne besede.

Zaželeno je, da je v otrokovem okolju dovolj knjig, da ima izbiro za branje. V velikih primerih pa je ta izbira bolj skromna, zato je zelo dobro, če otroka peljemo v knjižnico. V knjižnici poskrbimo, da se bo imel lepo, da si bo ogledoval knjige, jih prelistal. Pri izbiri mu pomagajmo, lahko pa se kaj bo bral odloči tudi sam. Ta čas lahko izkoristimo tudi z branjem v bralnem kotičku.

Otrok naj bere postopoma. Na začetku naj le posluša starša, ki mu bo bral. Potem naj bereta s staršem menjaje, vsak eno besedo, čez čas vsak eno poved. Otrok lahko bere tudi tiho. Potem pa pove kaj je prebral.

Paziti moramo, da ne naredimo branje neprijetno. Poskušajmo ustvariti prijetno vzdušje. To je bistvenega pomena.

Otroka pri branju ne popravljajmo ves čas. Starši naj pazijo predvsem na to, da otrok ne bo imel občutek, da ga k branju silijo. Branje mora biti neka prijetna dejavnost, ki jo bo z veseljem izvajal ali si jo bo še celo želel.

Ko opazimo, da je otrok že preutrujen, prenehajmo. Nadaljujemo lahko zvečer, preden gre otrok spat, mogoče v postelji. Takrat, ko otroku beremo pravljico za lahko noč.

Če branje otroku ne steče

Starši otrok, ki jim branje ne steče, naj otroku veliko berejo. Zelo primerna za to je »pravljica za lahko noč«. Te pravljice utrjujejo in bogatijo odnos med staršem in otrokom ter otroku dajejo občutek varnosti in sprejetosti.

Otroka najprej motiviramo za branje ali poslušanje besedil. Motivacija je lahko že knjiga sama ali kakšna ilustracija iz nje. Med branjem poteka razumevanje besedila in poglabljanje doživetja. Dejavnosti po branju pa utrjujejo in poglabljajo doživetje besedila. Branje ali pripovedovanje nekaterih besedil (npr. pravljic) naj bo namenjeno le užitku. Pomemben je čaroben, osupljiv, nepozaben doživljaj ob pravljični urici, ki ga bo otrok želel vedno znova doživljati. Zelo pomembno je, da odrasli tudi sam uživa ob umetnostnem besedilu, ki ga pripoveduje ali bere otrokom. Navdušenje in očaranost se prenaša na otroka.

Naslednji dan se lahko pravljico tudi igramo ali spodbudimo otroka, da jo igra. Tako postane princ, kraljična, …postane aktivni soustvarjalec pravljice. S tem se mu razvijajo govorne sposobnosti, on zgodbo podoživlja, lahko jo spreminja, če še sam izdela lutke se mu razvijajo ročne spretnosti, koordinacija gibov…

Skupna igra otroka in odraslega pa poglablja njuno medsebojno razumevanje in odnos.

Nekaj nasvetov za pomoč otroku pri branju

Otrok naj izbere prostor kjer bo bral. Na balkonu, na vrtu, pod mizo, v postelji…

Zgodbice naj bodo zanimive, v obliki stripov, ugank.

Bralni čas naj bo kratek. Kasneje si ga bo sam podaljševal.

Otroka pohvalimo za najmanjši napredek in ga spodbujamo. Z njim se pogovarjajmo o vsebini, o junakih, o ilustracijah…

Razložimo mu neznane besede.

Vsebino lahko razkrije tudi z ilustracijo.

Če se mu zatika, mu pomagamo prebrati, še posebno velja to za daljše in neznane besede.

Beremo izmenično. Vsak eno poved ali več, kakor se dogovoriva. To povečuje njegov interes za branje.

S pogovorom preverimo ali je vsebino razumel. Pomembno je namreč razumevanje prebranega.

Za prebrane knjige uvedemo zvezek, v katerega napiše naslov knjige, po želji nariše ilustracijo in doda žig ali nalepko.

Pomembno je, da ga nikoli ne silimo k pretiranemu branju. Če je utrujen, mu beremo mi. Za težave, ki jih ima ni kriv sam, zato ga nikoli ne kaznujmo, temveč mu pomagajmo.

Otrok mora usvojiti tehniko branja in to s krajšimi, a doslednimi vajami. Po šolskem delu pa potrebuje tudi čas za sprostitev, počitek in igro.

Staršem med pripovedovanjem tudi predstavimo nekaj knjig, ki smo jih prinesli iz šolske knjižnice in so primerne za učence, ki se šele spoprijemajo z branjem. Izbrane knjige naj bodo umetnostne in tudi neumetnostne. Med njimi naj bodo tudi take, ki imajo veliko ilustracij in malo besedila (Filip, Piki…), staršem kot primerno gradivo za branje predstavimo tudi strip in pesniške zbirke.

Pomembno je, da staršem predstavimo problematiko na tak način, da bodo imeli občutek, da jih želimo informirati, jim pomagati in ne, da jim nalagamo dodatno delo.

Predavanje mora biti kratko, izbrane besede jasne, ne preveč strokovne, prilagojene znanju staršev. Predavanje mora ponuditi staršem konkretne dejavnosti za pomoč in ne sme biti samo sebi namen.

Ko zaključimo staršem ponudimo še možnost, da nas kaj vprašajo.

Literatura

Beremo skupaj: priročnik za spodbujanje branja / (avtorice prispevkov Meta Grosman…(et al.); avtorica nagovora Manca Košir; ilustracije Damijan Stepančič; fotografije Dina B. Hennin; urednica Marina Blatnik Mohar). – Ljubljana: Mladinska knjiga, 2003

Bralno društvo Slovenije. Strokovno posvetovanje. Branje – skrb vseh : 2. strokovno posvetovanje Bralnega društva Slovenije, Ljubljana, 21. in 22. november 1997. ( prispevke so napisale Meta Grosman…(et al.); uredila Silva Novljan). – Ljubljana : Bralno društvo Slovenije, 1998

Alenka Mirtič Dolenec, OŠ Toneta Čufarja, Jesenice. Raziskovalna naloga: Dobra komunikacija med starši, učenci in učitelji prinaša uspehe. Revija Didakta, januar/februar 2006.

Školska knjižnica – izvor prave pismenosti

snjezana_kovacevic

Snježana Kovačević

Pojam prava pismenost preuzet je iz knjige Michaela Gormana « Postojana knjižnica: srcetehnologija, tradicija i potraga za ravnotežom» u kojoj autor govori kako «prava pismenost osposobljava ljude da čitanjem postanu učeni» i da je u tome uloga školskoga knjižničara od velike važnosti.

Poticanje čitanja i stvaranje te njegovanje čitateljske kulture, u što su kontinuirano uključeni učenici od 1. do 8. razreda, u Osnovnoj školi Zlatar Bistrica provodi se tijekom cijele nastavne godine, a ne samo u Mjesecu hrvatske knjige. Cilj takvoga rada je da školska knjižnica, uvijek otvorenih vrata, nudi svoje sadržaje, knjige, časopise i ostale medije koje sve češće upotpunjujemo digitalnim medijima i online alatima koji su u službi e- učenja i kreativnog usvajanja znanja kako bismo učenicima omogućili da borave i uče u školskoj knjižnici koja odgovara potrebama i zahtjevima modernog vremena.

S tim u vezi, spomenimo neke primjere dobre prakse i aktivnosti za poticanje čitanja OLYMPUS DIGITAL CAMERAkojima smo obilježili Mjesec hrvatske knjige: književni susret sa Silvijom Šesto Stipaničić u kojem smo upoznali nestašnog Bum Tomicu, posjet mališana iz Dječjeg vrtića «Zlatni dani» iz Zlatar Bistrice školskoj knjižnici pri čemu smo im naglasili važnost i vrijednost čitanja od malih nogu, posjet učenika predmetne nastave mjesnoj knjižnici- Čitaonici Zlatar Bistrica s ciljem upoznavanja načina rada mjesne knjižnice u kojoj učenici također mogu biti članovi, posjet učenika razredne nastave Dječjem odjelu Knjižnica grada Zagreba u okviru terenske nastave, sudjelovanje u Nacionalnom kvizu za poticanje čitanja čija je ovogodišnja tema bila « Ljubav za početnike» i posjet Međunarodnom sajmu knjiga Interliber koji seOLYMPUS DIGITAL CAMERA ove godine održava 37. put, održavanje nastavnih sati i radionica u školskoj knjižnici iz područja Knjižničnoga odgoja i obrazovanja kako bi se učenici podučili informacijskoj pismenosti i stjecali te razvijali temeljne kompetencije potrebne za cjeloživotno obrazovanje. Također, važno je spomenuti da u školi djeluje Zlatarbistrički klub ljubitelja knjige «ZLATKKA» s ciljem razvijanja ljubavi prema knjizi i pisanoj riječi gdje učenici aktivno sudjeluju u razgovorima, diskusijama i interpretacijama djela za djecu i mladež te u kreativnom radu u obliku radionica, prezentacija, izrade plakata i poticanja čitanja unutar njihova razreda i u samoj školi.

Kako je već ranije spomenuto, školska knjižnica je važan čimbenik u stjecanju prave pismenosti, stoga se u Osnovnoj školi Zlatar Bistrica već nekoliko godina za redom provode projekti za poticanje čitanja. U nacionalnom projektu «Čitamo mi, u obitelji svi» sudjelujemo već četvrtu godinu za redom. Naime, to je projekt u kojem sudjeluju svi članovi obitelji, a provodi se u trećem razredu pa tako ove godine u njemu sudjeluje 141 škola, 288 razreda, 5283 učenika i više od 130 školskih knjižničara. Nadalje, učenici 6. razreda sudjeluju u projektu i natjecanju iz znanja i kreativnosti «Čitanjem do zvijezda» provodeći slobodno vrijeme uz knjige «Zagrebačka priča» autorice OLYMPUS DIGITAL CAMERABlanke Dovjak- Matković, «Moja slavna prijateljica» autorice Ivane Guljašević i «Pokajnik» Milene Mandić.

U projektu «Čitajmo zajedno, čitajmo naglas» sudjelovat će učenici 4. razreda koji će čitati zaboravljenu knjigu nelektirnoga naslova, a koju učenici rijetko posuđuju pa će se na ovaj način podsjetiti važnosti čitanja i takvih djela za djecu i mlade.

Nizom spomenutih aktivnosti, školska knjižnica svakodnevno i aktivno provodi svoje programe s ciljem poticanja čitanja, pisanja, korištenja IKT-a, kreativnosti u učenju i stjecanju znanja te informacijske pismenosti i tako širi svoju odgojno- obrazovnu djelatnost počevši od predškolske dobi do učenika 8. razreda, ali i učitelja kojima se redovito predstavljaju nove stručne knjige potrebne za rad s učenicima ili pak u obliku zajedničkih nastavnih sati, korelacija i međupredmetnog povezivanja nastavnoga sadržaja i sl. Misija školske knjižnice jest stvaranje ozračja za stjecanje prave pismenosti i razvijanje životnih kompetencija učenika s obzirom na njihove mogućnosti te u skladu s tim, omogućavanje pristupa različitim izvorima znanja, raznovrsnim aktivnostima, projektima, digitalnim medijima i ostalim sadržajima.

Literatura

Knjige snova, knjige želja
Posjet Čitaonici Zlatar Bistrica
Književni susret s književnicom Silvijom Šesto- Stipaničić
Čitamo mi, u obitelji svi – službena stranica projekta
Globalna tolerancija- radionica u školskoj knjižnici

Svim mrežnim izvorima je pristupljeno 10.12.2014.godine