Agresivno ponašanje u školi – otvoreno ili prikriveno

vesna_kukavica

Vesna Kukavica

Sažetak

Agresivno ponašanje, nepristojno ponašanje, socijalno neprihvatljivo ponašanje, ponašanje koje ne odobravamo. U trenutku iskazivanja agresije i nepristojnog ponašanja među učenicima, pitamo se je li žrtva dovoljno zaštićena i jesmo li upotrijebili sve oblike prevencije u razredu kako takvog ponašanja uopće ne bi bilo. Možda prebrzo reagiramo i tako uskraćujemo mladima mogućnost da sami rješavaju probleme, a zbog toga nemaju prilike naučiti kako se ponašati jedni prema drugima. U tom slučaju učenici ne mogu ovladati odgovarajućim socijalnim i komunikacijskim vještinama u rješavanju sukoba. Previše ih štitimo i onemogućujemo im samostalno stjecanje iskustva koje će im itekako trebati u životu. Možda to činimo zbog toga što želimo da se u školi osjećaju sigurno i da se ničega ne boje.

Ključne riječi: agresivno ponašanje, sukob, strategije, vještine rješavanja sukoba, nulta tolerancija na nasilje.

Uvod

Kao stručni zaposlenici odgojno-obrazovnih institucija i pedagozi, obvezujemo se nultoj toleranciji na nasilje.
Sve češće i češće smo u ulozi onih koji rješavaju sukobe među učenicima. U puno navrata prebrzo interveniramo i time djeci oduzimamo mogućnost da međusobni sukob razriješe sami, a samim time i da usvoje te strategije.
Imamo li tendenciju odmah i u svakoj situaciji štititi djecu? Možda. A možda želimo imati potpunu kontrolu nad djecom jer se bojimo da im se što ne dogodi. Međutim, ta kontrola samo povećava ranjivost mladih. Zbog toga moramo mladima dati više povjerenja u samostalnom rješavanju međusobnih problema, ali i razvijati socijalne i komunikacijske vještine s njima.

Nasilno ponašanje – fizičko, psihičko ili verbalno – ponašanje je koje susrećemo na svakom koraku. Nasilje je zlouporaba moći koja se iskazuje u raznim oblicima.
Govorimo o naučenom, neprimjerenom ponašanju kao odgovoru na neugodne osjećaje straha, mržnje ili ljutnje. To je nešto što je društvu već odavno poznato. Takvo ponašanje poznavali su i naši preci, a protiv njega su se borile i generacije prije nas.
Mnogi nasilje doživljavaju kao krajnji izlaz, kao odraz osobne nemoći, a vještine rješavanja problema su neprilagođene. Neprimjereno reagiramo kada netko prelazi našu osobnu granicu. Takvo ponašanje uvijek uključuje emocije. Nasilje je pokušaj nadmoći jačih nad slabijima: udarcima, ucjenom, riječima, zlostavljanjem, prezirom, iskorištavanjem i dr. (sažetak prema M. Munc, 2010.).

Danas možemo biti zabrinuti jer mladi sve svoje probleme i tegobe rješavaju nasiljem: udarcima, ucjenama, vrijeđanjem, ponižavanjem, prezirom. Zabrinjavajuća je sve raširenija pojava prikrivenog nasilja i ponašanja koja više ni ne doživljavamo kao nasilje.

Često se pitam je li ovakvo stanje u školi samo odraz trenutačnog stanja u društvu, ili je to samo razvojna faza mladih u kojoj svoju nesigurnost iskazuju neprihvatljivim ponašanjem, ili je možda odraz onoga što se događa kod kuće gdje su mladi svakodnevno izloženi nasilju.
Svijet u kojem živimo brzo se mijenja. Od mladih se traži sve više i više. A mnogi ne mogu pratiti ove brze promjene.
U obrazovanju mladih moramo pokazati kako ne toleriramo nasilje. Naša je briga odgajati djecu u duhu nulte tolerancije na nasilje i reagirati na svaki pokušaj nasilnog ponašanja. Vlastitom reakcijom pokazujemo da je takvo ponašanje neprihvatljivo.
Kao savjetnica u osnovnoj školi nailazim na različite oblike nasilja učenika, na različita »lica nasilja« od neprikladnih riječi, borbe za bolji socijalni položaj, udaraca, pljuvanja, guranja, vrijeđanja, ucjena, izopćavanja iz društva i dr.
Iako o nasilju, uzrocima i posljedicama mnogo razgovaramo s učenicima, provodimo prevencijske radionice, pripremamo predavanja za učenike i njihove roditelje i održavamo individualne razgovore, ipak spoznajemo kako nasilnog ponašanja nema manje, nego sve više – i to prikrivenog nasilja.

Tako smo u našoj školi odlučili provesti istraživanje o nasilju kako bismo provjerili stanje, odnosno znaju li učenici uopće prepoznati i raspoznati nasilna ponašanja te kako ih doživljavaju, kao i provjeriti način na koji se suočavaju s nasiljem i reagiraju na njega.

Glavni nalazi istraživanja

1. Vrste nasilja

Mlađi učenici primjećuju nasilno ponašanje svaki dan, a mnogi ne čine ništa – ne upozore učitelja o takvom ponašanju. Više od pola učenika već je bilo u situaciji da su sebe doživljavali žrtvama nasilnog ponašanja. Kažu kako najčešće vide ili doživljavaju fizičko nasilje (udarac, štipanje, šamar, opetovano udaranje), a na drugom je mjestu verbalno nasilje (ružne riječi, psovke, vulgarnosti). Stariji učenici (od 6. do 9. razreda) najčešće doživljavaju psihičko nasilje – ponižavanje, izopćenja iz grupe, zabrane druženja s nekime, širenje laži o nekome.
Učitelji najčešće primjećuju psihičko nasilje kada učenici nekoga izopće iz grupe, ne druže se s njime, o nekome šire ružne glasine ili ga ponižavaju.

2. Tko su žrtve

Učenici ističu da su najčešće žrtve nasilja oni učenici koji su se tek upisali u školu, oni koji su fizički slabiji ili mlađi, oni koji su nemirni za vrijeme nastave te oni koji nisu uspješni u školi.

3. Kada se događa

Najčešće se nasilje događa prije ili poslije nastave, za vrijeme pauze, a to primjećuju i učenici i učitelji.

4. Gdje se nasilje događa

Učenici kažu kako se nasilje uglavnom odvija na hodnicima, u razredu ili zahodu, a učitelji najviše nasilja vide na hodnicima, u zahodu i svlačionici, odnosno na mjestima koja su skrivena od pogleda.

5. Prijave li svi čin nasilja

80% učenika prijavi da su bili žrtvama nasilja, a isto učine i učitelji. Ako netko odluči prešutjeti, to je uglavnom zbog straha, sramote, ili odbija reći jer ga nije ga briga, ili misli da se ionako ništa neće promijeniti.

6. Što poduzimaju kada vide nasilje

Učenici odmah kažu prvoj odrasloj osobi koju ugledaju, a neki čak žele sami zaustaviti nasilje.
Učitelji odmah reagiraju, zaustavljaju nasilno ponašanje, razrednika obavijeste o događaju, razgovaraju s učenikom ili ga šalju savjetniku.

7. Što su posljedice nasilnog ponašanja

Učenici tvrde da su posljedice nasilnog ponašanja razgovor o ponašanju s razrednikom, odgojna opomena i razgovor sa savjetnicom. 5% učenika misli da posljedica nema.

8. Prikriveno nasilje i koliko je prisutno

Učenici kažu kako prikrivenog nasilja (55%) ima više nego otvorenog. Učitelji smatraju da ga ima i više od toga, oko 65%.

9. Kako razumijemo prikriveno nasilje

Za učenike je to ponašanje koje ne vidimo, nešto o čemu se ne govori, događaj o kojem nikada ne smiješ nikome reći.
Učitelji ga vide kao nešto neprimijećeno, skriveno pogledu, ponašanje za koje učenici uopće ne kažu ili pak učenici određena ponašanja ne doživljavaju kao nasilna i zato o njima ne govore.

AKTIVNOSTI za prevenciju i podizanje svijesti o problemima nasilnog ponašanja:

  • tematski roditeljski sastanci, okrugli stolovi i diskusije s roditeljima
  • tematski razredni roditeljski sastanci o nasilju, kako rješavati nasilje, kako se nositi s nasiljem, kako ga spriječiti
  • planirano vrijeme dežurstava učitelja prije nastave, za vrijeme pauze, nakon nastave i tijekom svih zajedničkih aktivnosti, planiran nadzor učenika-vozača
  • jasna školska pravila o prikladnom ponašanju (Obrazovni plan škole, prioriteti- projekti)
  • jasna razredna pravila o ponašanju i odgovornosti učenika
  • razredni satovi (razrednik): razgovori o nasilju, o žrtvama, o nasilnicima, o prepoznavanju nasilja, o prihvatljivom i neprihvatljivom ponašanju i zašto, kako međusobno rješavati probleme, kako reagirati, koga moliti za pomoć
  • zajedničke razredne aktivnosti za poboljšanje razredne atmosfere i boljih odnosa među učenicima
  • razvijanje socijalnih vještina, kako međusobno komunicirati, kako se nositi s emocijama, što je dobro za samopouzdanje
  • obavljanje dobrovoljnog rada
  • provođenje radionica: 8 krugova izvrsnosti, igre uloga, socijalne vještine
  • održavanje radionica o emocionalnoj inteligenciji, emocionalnoj pismenosti, kako izraziti svoje emocije i kako se s njima nositi
  • nulta tolerancija na nasilje: pri pojavi nasilnog ponašanja moramo odmah reagirati i razgovarati s učenicima; razgovori između savjetnice i roditelja svih učenika upletenih u nasilje; zajedničko formuliranje strategija i individualni plan rada s nasilnicima i žrtvama
  • izricanje odgojnog ukora (odgojne opomene)
  • radionice s učenicima koji su nasilnici i koji su žrtve.

Zaključak

Cilj svih aktivnosti je osvijestiti učenike o pojavi i oblicima nasilja kao i nultoj toleranciji na nasilje, upozoriti o osjetljivosti tog problema i važnosti uključenosti svih prisutnih kako bi se nasilno ponašanje odmah rješavalo i sankcioniralo.
Cilj prevencije je smanjiti nasilje i utjecati na razmišljanje svih učenika o tome da takvo ponašanje nije prihvatljivo u društvu i da ga moramo osuđivati.
Ali svakako moramo naučiti da svatko u rješavanju nasilja može i mora preuzeti svoj dio odgovornosti i izvršiti svoju ulogu: i učitelji, i roditelji, i učenici.
Nasilno ponašanje možemo u određenoj mjeri smanjiti, ali ga nikada ne možemo potpuno iskorijeniti.

Literatura

  1. Erb, H. E. (2004). Nasilje v šoli in kako se mu lahko zoperstaviš. Radovljica: Didakta
  2. Habbe, J. (2000). Nasilje in varnost otrok v šolah. Ljubljana: Lisac&Lisac
  3. Muršič, Z. MIlivojevoć, B. Brvar, K. Filipčič in drugi (2010). Znanje o čustvih za manj nasilje v šoli. Ljubljana. Inštitut za kriminologijo pri Pravni fakulteti v Ljubljani
  4. M. Munc (2010). Nemoč nasilja. Maribor. De Vesta
  5. Didakta, številka 194, letnik XXVI; FOKUS: nasilje v šoli
  6. Vzgoja in izobraževanje, številka 3-4, letnik 2016; O nasilju

Otrok z agresivnim vedenjem – breme ali izziv

florjana_BR

Florjana Borštnik-Rajer

Ključne besede: agresivno vedenje, vrstniki, vzgojitelj

Savec (2011) pravi, da je predšolsko obdobje za vsakega otroka izjemno pomembno.. To je čas, ko se razvijejo temeljni procesi in funkcije, ki se pozneje nadgrajujejo. Kar zamudimo v tem času, težko nadomestimo ali pa sploh ne moremo. To je čas, ko otrok razvija svoje potenciale in postaja vse bolj socialno bitje, za svoj razvoj potrebuje mnogo vzpodbud. Vrtec bi moral biti kot skrben dom: varen in zaščitniški kraj, kjer ima vsak član pravico do tega, da ga spoštujejo in skrbijo zanj.
Otroci s posebnimi potrebami so po Zakonu o usmerjanju otrok s posebnimi potrebami (ZUOPP-1) (2011) otroci z motnjami v duševnem razvoju, slepi in slabovidni otroci, gluhi in naglušni otroci, otroci z govorno jezikovnimi motnjami, gibalno ovirani otroci, dolgotrajno bolni otroci in otroci s primanjkljaji na posameznih področjih učenja, otroci z avtističnimi motnjami ter otroci s čustvenimi in vedenjskimi motnjami.

V svoji pedagoški praksi še nisem zasledila otroka, ki bi imel kot otrok s posebnimi potrebami v odločbi zapisano prav slednje-čustvene in vedenjske motnje, čeprav so to otroci, ki so zelo obremenjujoči za svoje okolje, hkrati pa so tudi sami čustveno obremenjeni, ker ne uspejo zadovoljiti zahtev okolja.. V prispevku bom spregovorila o otroku z močno izraženim agresivnim vedenjem. Odločbo je pridobil šele leto pred vstopom v šolo.

Primer iz prakse

Septembra sva s pomočnico z novim šolskim letom v skupino 2-4 letnih otrok novincev sprejeli tudi otroka, ki je že prve dneve v vrtcu kazal znake neprilagojenega vedenja. Z glasnim vpitjem je preglasil vse ostale, razmetaval je igrače po igralnici, mimogrede je koga udaril, uščipnil, porinil, brcnil. Čeprav smo v skupini skupaj oblikovali pravila za prijetno bivanje in jih tudi postavili na vidno mesto v igralnici, so pri otroku naletela na odpor in neupoštevanje vseh dogovorov. Dopuščal ni niti dotikanja in že, če se mu je kdo približal, je burno odreagiral. Tudi najinih besed, navodil, prigovarjanja, pojasnjevanja, ni upošteval. Pri dejavnostih ni sodeloval. Vseskozi sem imela občutek, da bo naredil« neumnost«, če ga samo za trenutek spustim iz vidnega polja. Bali sva se, da bo svojo agresijo usmeril na najmlajše otroke v skupini, ki še niso dopolnili 2. leta starosti. Nekoč je na sprehodu, čeprav je s pomočnico hodil na čelu kolone, brez posebnega razloga z vso močjo udaril v obraz otroka, ki je hodil za njim. Zaradi pogostih, skoraj vsakodnevnih izbruhov agresivnega vedenja, je bila takšna tudi skupina. Pogovor s starši je prav tako razkril nemoč pri vodenju otroka, hkrati pa tudi težko izkušnjo v najzgodnejšem otroštvu. Trenutki umirjenega življenja in skupnega dela so bili redki. Otroci so se ga bali in izogibali. »Tako ne morem več naprej«, sem si rekla v trenutku brezupa. Vedela sem, da je potrebno nekaj spremeniti.Za pomoč sva zaprosili svetovalno delavko v vrtcu. Z njeno pomočjo sva si zastavili naslednja vprašanja:

  • Kakšen pomen dajem tej situaciji, v kateri se počutim nemočno?
  • Ali obstaja kakšen drug pogled na situacijo?
  • Je moj odziv sorazmeren z dejanskim dogodkom?

S pomočjo presojanja lastnega ravnanja ter študija literature sem ozavestila, da otrokovo izzivalno vedenje vsebuje neko sporočilo in da ne izziva mene kot osebe. Spraševala sem se, kaj želi otrok sporočiti, pa ne zna oz. ne zmore na primeren način . Tako je kmalu postal moj cilj v otroku ustvariti občutek sprejetosti ter da se vsi v skupini dobro počutimo. Ker je zelo užival v gibanju na prostem in v telovadnici ,sem načrtovala predvsem dejavnosti iz področja gibanja ter družbe. Sledila sem cilju iz Kurikuluma za vrtce: spoznavanje samega sebe in drugih ljudi (Kurikulum za vrtce 1999). Po razmisleku, s katerimi dejavnostmi bomo sledili cilju, sem se odločila za vključevanje socialnih iger.

Socialne igre

»Socialne igre so neke vrste laboratorij, v katerem otroci igrivo preizkušajo različne vloge, s katerimi se srečujejo v življenju. Socialne igre so pravzaprav družabne igre, ki z elementom pogovora o tem, kaj se je med igro dogajalo z otrokom in med otroki, dvigujejo raven samozavedanja in socialne senzibilnosti« (Žavbi, 2012, str. 14).

Žavbi (2012, str. 16) med socialne igre uvršča:

  • igre razvijanja samopodobe ( igre spoznavanja sebe, igre za prepoznavanje lastnih potreb, igre za prepoznavanje svojih zmožnosti),
  • igre osvajanja socialnih veščin ( igre spoznavanja, zaupanja, grajenja skupinske identitete, igre sodelovanja, igre reševanja sporov in igre strpnosti),
  • igre osvajanja čustvenih kompetenc (prepoznavanje lastnih čustev in čustev drugih, obvladovanje lastnih izzivov),
  • sprostitvene igre (igre meditacije, dihalne vaje, tehnike sproščanja).

Po zajtrku smo se vsako jutro zbrali v jutranjem krogu. Socialne igre so postale stalnica naših aktivnosti jutranjega srečanja. Izvajali smo najrazličnejše igre. Med otroki so bile najbolj priljubljene naslednje: Stol na moji desni, Kdo je pod odejo, Zeleni krokodil, Predstavi se z gibom, Elektrika, Ubogi črni muc, Kako se počutim, Igra z ogledalom., Volk in ovca, Rinčice talat, Avtopralnica. Pri izboru oziroma uvajanju novih iger sem izbirala predvsem igre, ki pomagajo osvajati socialne veščine. Pomembno je bilo tudi to, da smo sedeli v krogu in tako na simbolni ravni sporočali, da smo skupina in da smo v igri vsi enakovredni udeleženci. Vsako novo igro smo zabeležili na plakat in jo opremili s slikopisom za lažje prepoznavanje. Ko so socialne igre postale nepogrešljiv del našega vsakdana, smo se dogovorili, da lahko iz nabora iger sami izberejo igro, ki se jo bomo igrali. Ta »privilegij« je pripadal dežurnim otrokom.

Spremembe seveda niso bile takoj vidne. Otrok se nam sprva v jutranjem krogu ni pridružil. Nekega dne, ko smo se igrali igro Ubogi črni muc, pa je prišel zraven. In nato vedno pogosteje.

Opisala bom nekatere socialne igre, ki smo se jih igrali najpogosteje in so jih imeli otroci najraje.

ELEKTRIKA: Igro začne vzgojitelj (kasneje nekdo od otrok). Pove, da bo prijel otroka na svoji desni/levi za roko. Ta prime svojega soseda za roko in tako naprej, dokler se krog ne sklene. Ko je krog sklenjen, dvignemo roke in jih stresemo, kot bi bili elektrika.

IGRA Z OGLEDALOM: Vsak otrok dobi majhno ogledalo v roke. Pogleda se v ogledalo in pove, kaj vidi. Otrokom lahko pomagamo s podvprašanji:

  • zapri oči in jih odpri ter hitro poglej v ogledalo. Povej, kaj vidiš.
  • Če bi ogledalo lahko govorilo, kaj misliš, da bi ti povedalo?
  • Ko pogledaš v ogledalo, povej, kaj ti je najbolj všeč.

AVTOPRALNICA: Otroci se razdelijo v pare in sedejo na tla. Eden v paru je avto (sedi po turško), drugi otrok je avtopralnica (sedi s stegnjenimi nogami narazen). Avtopralnica najprej umije (boža) sprednjo haubo avtomobila – obraz, nato stranska ogledala – ušesa, nato umije sprednja kolesa – roke, nato streho avtomobila – hrbet, nato umije še zadnja kolesa – noge. Ko avtopralnica umije avto, je vesela, avto pa tudi, ker je čist, zato se objameta.

ZELENI KROKODIL: Otroci sedijo v krogu. Nekdo v skupini pove svoje ime, enemu iz skupine pa reče: »Jaz sem Mojca, ti si zeleni krokodil.« Sosed (zeleni krokodil) ponovi prejšnje ime, doda svoje in naslednjemu reče: »Mojca, jaz nisem zeleni krokodil, jaz sem David, ti si zeleni krokodil.«

MOJE IME: Otroci sedijo v krogu. Vsak pove, kako mu je ime, nato pa svojo najljubšo jed, kaj ima najraje, s čim se najraje igra…

STOL NA MOJI DESNI JE PRAZEN: Otroci postavijo stole v krog. Postavijo en stol več kot je članov skupine, sedijo v krogu. Vodja se usede tako, da bo imel na svoji desni strani prazen stol in prične z igro:« Stol na moji desni strani je prazen, rada bi, da na njem sedi Alenka.«

Zaključek

Opazovanje otrok in ozaveščanje lastnega ravnanja je bistveno pri reševanju problemov. Z opazovanjem bomo lahko ugotovili, katere dejavnosti, oblike in metode so za skupino in otroka najustreznejše. Z ozaveščanjem lastnega ravnanja pa spoznamo, da je otroke potrebno voditi z veliko mero znanja, z doslednostjo in predvsem s skrbjo za otrokovo počutje in razvoj. Zlasti pri integraciji otroka z agresivnim vedenjem se mi zdi potrebna pomoč v smislu , da postane del skupine, da je enakovreden vrstnikom pri igri in delu. V enem letu nam je uspelo sprostiti napeto vzdušje v skupini. Otroci so se znebili strahu pred otrokom, nekateri pa celo začutili moč. Velikokrat se je tudi zaigral v manjši skupini. Pomembno se mi zdi tudi dejstvo, da smo šolsko leto zaključili z nastopom za starše, na katerem se je otrok še posebej izkazal.

Literatura

  1. Klančar, M. (2012). Agresivno vedenje otrok do vrstnikov in vzgojiteljev v vrtcu. Diplomsko delo. Ljubljana: Univerza v Ljubljani, Pedagoška fakulteta.
  2. Kurikulum za vrtce. (1999). Ljubljana: Ministrstvo za šolstvo in Zavod RS za šolstvo.
  3. Savec, U. (2011). Otroci z motnjami vedenja in osebnosti v vrtcu. Vzgojiteljica. Revija za dobro prakso v vrtcih, 12 (5), 11-14.
  4. Zakon o usmerjanju otrok s posebnimi potrebami (ZUOPP-1). (2011). Pridobljeno 6. 11. 2016 http://www.uradni-list.si/1/objava.jsp?urlid=201158&stevilka=2714
  5. Žavbi, A. (2012). Socialne igre. Mama, 12 (175), 12-17.